Velika noć
ispunjava vreme do pesme
kojoj slušaoci potrebni nisu.
Smrt je
podivljalo ništa, prohodala praznina.
Pun noći kako da uspavam tu reč budnog
mraka
koju ne može urazumiti nikakva pesma
koju ne može ni zemlja upiti
ni vatra izmeniti ni voda odneti!
Ja imam svoju noć, ali u kakvom
mutnom kamenu ja sam
zamenio svoje srce za tešku varnicu?
Zar novim telom osvežiti lomnu krv?
Kako se usuditi
zameniti put putovanjem, biće vatrom
miris umesto senke izdan iznutra!
Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze
protiv vetra, smrti, zime.
Ljubio sam sramno, nežno, časno,
to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.
Zar pesma? zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.
Slika Maksa Ernsta
